Sa osam godina roditelji su me upisali u muzičku školu ,,Kosta Manojlović’’ u Zemunu na odsek  klavir. Ta škola mi je donela mnogo iskustva i u velikoj meri me je oslobodila treme.

 

Na svaka dva do tri meseca imali smo interne časove na kojima bismo pred publikom prikazali ono što smo naučili. Ti nastupni su u početku bili u salama muzičke škole, a kasnije i u većim kao što je Kolarac.

 

Moj prvi interni čas bio je odavno, ali je ipak na mene ostavio jak utisak, pa ga se u potpunosti sećam i danas, jer sam tada po prvi put nastupala pred tolikom publikom. Pred koncert smo sedeli u sobi pored sale u kojoj je bilo nas nekoliko. Nisam ih sve poznavala, ali sam osetila njihovu nervozu pa sam samim tim i ja postala nervozna. Profesor je prozvao moje ime i ja sam izašla na binu, a publika me je dočekala velikim aplauzom. Već nakon prvih nota potuno sam zaboravila gde se nalazim i prepustila se klaviru. Videla sam da to nije ništa strašno, jer pored toga što nisam nigde pogrešila, odsvirala sam još bolje nego na probama i kroz još par nastupa  potpuno sam se oslobodila treme. Nisam ni sama znala kako, ali  nakon nekog vremena shvatila sam da vas ponese ta prijatna atmosfera publike I da nakon nekog vremena počnete da uživate u njoj.

 

Iskustvo sa svih takmičenja i nastupa mi je dalo samopouzdanje koje mi i danas pomaže pri odgovaranju ili prezentacijama u srednjoj školi.

 

Svakome bih preporučila da dok su mlađi upišu muzičku školu, jer pored toga što sam se oslobodila treme, stekla sam pristojne manire, kao I mnogo prijatelja sa kojima sam još uvek u kontaktu.

 

Ponosim se time što sam završila muzičku školu I rado se sećam svih lepih uspomena koje su se dogodile u njoj.

 

Lea Šućurović